Patuljasta Priča
Maj, 1990
Jednom davno su živeli patuljci. Tada je noć padala veoma dugo i sve nekako crveno, ljubičasto, crno. Ali crno bi kratko trajalo i to samo u šumama, jer bi sa druge strane Sunce već mislilo na sutra. To je bilo dovoljno da noć bude puna žutih misli koje mi zovemo zvezde.
Patuljci su bili puni lepih zvezda, te je njihov dan bio svetao jer su im tada oči bile otvorene. Kada bi pala noć, onako crveno, ljubičasto, pa crno, oni bi sklopili oči i tad bi sve mislili poletele jedne drugima. Tako bi se često dve misli susrele i sijale žutije, a drugi se opet mimoišle i na kraju pale. Mi ih danas zovemo zvezde padalice.
Tamo gde bi pala takva zvezda, tu bi Mesec počeo da je sanja i tako su danju nastajali plavi snovi koje mi zovemo oblaci. Oni nas uvek podsećaju na nešto, jer su u stvari nastali od patuljastih ali promašenih misli.
Jednom davno su patuljci videli da su zvezde noću prestale da sjaje i da nema Meseca. Oni su se uplašili jer su znali da je to zbog toga što su prestali da misle jedni na druge. Jednog dana su se okupili i dogovorili kako to da reše. Zatvorili su oči i počeli jako da se trude, ali to nije bilo spontano pa su tako stvorili zvezde repatice. Nebo se odjednom, usred noći, zablistalo, a Mesec se, nemajući šta da sanja, pomračio. Sutradan je nebo bilo belo, bez oblaka da se Sunce iza njih sakrije. Tako je nestalo Suvo, kod nas poznato kao leto. Ono je zato toplo i prazno.
Patuljcima se nije svidelo Suvo, pa pošto su svi često o tome mislili, noću su se njihove misli skupljale i sačinile ogromnu zvezdu, malo manju od Sunca, te je i noću bilo toplo. Vremenom se ta ogromna zvezda što sja noću ohladila i mi je danas zovemo Zvezda Severnjača. Patuljci nisu mogli dugo da žive pod ovakvim uslovima, te da ne bi izumrli, i sami su se pretvorili u zvezde.
Kada zvezdenoću misle, danju nastaju ljudi - ako su dobri, mi ih zovemo patuljci. Kada patuljci porastu oni prestanu da sanjaju i sve strane - mi to danas zovemo kraj priče, ali to je u stvari nešto sasvim drugo.
XML Feeds